Get Adobe Flash player

Radiografija banalnog slučaja

Versiune pentru tipărireSend by emailPDF version
Istopila se vrba sa druge strane perona, i sada je posmatrala nebo kroz korenje. Potopljeni u nafti, šliperi su se istanjili i usukali kao izgorene šibice. Ivica šume do Moriša gorela je zelenim, izbledelim plamenom. U ladu kancelarije, svučen do majice, sa kačketom spuštenim na temenu, šef stanice, Pasku, rešavao je ukreštene reči. 
Zaboravljeno na nebu, julsko sunce zabolo je svoje zrake u potiljak skretničara Mateja i pratilo ga koračajući zajedno sa njim, sa jednog šlipera na drugi. 
Matej je dolazio iz kantona, u levoj ruci držao je plastičnu posudu od pet litara, a u desnoj korpicu sa jajima. Imao je otkopčan sako, ostavljajući na videlo grudi sa nekoliko crvenkastih čuperaka. Napredovao je bodujuči svaki korak sa pojednim dubokim uzdahom koji je nadolazio kao iz stomaka. Kroz pamet su mu rojile konfuzne, 
pospane misli. Zastao je trenutno. Stavio je korpicu na šljunku, između šlipera, podnevši prste ka ustima. Tada se primetila džepnica namotana oko njih. Dunu u prste, nekako sa strahom okrenu glavu, zatim podiže korpicu i krenu nanovo. 
Život bi tekao i nadalje isto tako monotono kao do tada, da Matej nije izašao iz karaule prenadražen. Ušao je kod šefa stanice sa donjom vilicom viseći kao beskorisna krpa, i kad je pružio ruku, da pozdravi onog drugog, šaka muje drhtala kao piktjia. 
- Šta je? 
- Nista, gos’n šef. 
- Mislio sam da opet... 
- Ne, onu sam ostavio. Znate, čir... 
- Drhtiš, kao da si video đavola! - primeti Matej. 
- Jesam - nasmeja se Matej, ali vic nije upalio, pošto onaj drugi se opet pedantno prihvatio svojih ukrštenica, sa kačketom palim na temenu. 
U prostoriji se osećao blag miris duvana. 
- Sutra moram nositi burence sa naftom - uspeo je da kaže, ali i ovu stvar je više za sebe uradio, da ne bi slučajno zaboravio. Red na željeznici bio je strog, i noćni signal se morao paliti . 
- Mogao si da spavaš u karaulu. Ko te je naterao da dolaziš po ovoj toploti? - upita ga Pasku. 
- Pa ipak ste pušili, gos'n šef. 
Pasku je polako okrenuo glavu i kačket mu skliznu na stolu. Matej je sedeo kao saliven pored šaltera i samo su mu oči odavale povišen pritisak. 
- Mogao si da spustiš teglu i korpicu. Vidim da te je put dovde ubio. Ko te terao, ne znam ... 
Skretničar nije mrdao, gledao je u prazno, nem. Šef stanice ga je još jednom izmerio pogledom, dugo, pa je posle nekoliko sekundi ustao, pokupio svoj kačket i izašao na peron. 
Dašak vetra, utekao ko zna otkuda, trudio se da prodrma lišće žbuna srebrnaste topole. Čulo se kreštanje kokoške. Toplota se neumoljivo prelivala prugom, prekrivajući horizont zavesom providnih plamenova. Na kraju ravnice, dve metalne pruge su se spajale i pele ka nebu kao kakve beskonačne merdevine. Preko svega, jedno zaboravljeno sunce. 
Vratio se grdeći. Mora da se skretničar ošamutio od tolike toplote, rekao je sebi. Nastavio je da se strasno dosađuje. Prošlo je nekoliko dobrih minuta. Kancelarijom je lebdela zadihanost Mateja. Posle nekog vremena, spustio je prtljag na podu. Pasku se polako okrenuo ka njemu. 
- Bre, ti si pio! 
- Nisam pio, gosn' šef. 
- Onda,šta ti fali? 
- Pa ... Ništa mi ne fali. 
- Toplota, a? - zaključi šef i, smešeći se, klimnu glavom. 
Ali ako se ipak nešto desilo? pitao se. Ponovo ga je pogledao. Možda ga je sunčanica dokrajčila. 
- Karaula! - skoči kao opečen i izađe ponovo na peron. 
Zastreši šakom oči i pogleda ka horizontu, tamo gde se uvek mogla videti zgrada karaule, u stvari, sobica od 3 na 4, sa krovom od crvene cigle. Isrtreo je oči do bola i pogledao još jednom. 
- Đavolja toplota! - promumla i ponovo uđe u hladu kancelarie. 
U jednom trenutku, Matej htede da se zadovoljno nasmeši. Ali izgubljen pogled njegovog kolege potisnu mu svaki takav poriv. 
- Toplo, toplo. 
- Toplo, gos’n šef. 
Tišina. Dok jedan vrabac nije počeo da histerično cvrkuće po krošnjama kestenova posađenih po peronu. Pasku je bacio časopis sa ukrštenicama preko gomile karata. Matej je nastavio da leži zalepljen o podu, sa istim nedefinisanim izrazom u očima. 
- Toplo, bre! 
- Toplo, gos'n šef. 
- Da ti napunim igračku naftom - reče i ode u podrumu. Čulo se zvečkanje metalnih kutija. 
- Nešto se zaladilo - reče Pasku izlazeći. Kao da mi se nešto šeta. Rekao si da ti prokišnjava u karaulu. Hoću da vidim i da napravim zapisnik. Potpisaćeš ga i ti. Možda ću uspeti da nabavim i jednu peć na naftu. A potrebna bi bila i meni. Znaš kako je, leti saonice a zimi kočije. 
- Sada? ! - zgrozi se Matej, pokazujući rukom kajugu, tamo gde bi trebala da se nalazi karaula. 
Šef stanice uze svoju plavu košulju sa naznakama željeznice. 
- Sada! - rekče odlučno i u mislima mu se pojavi karaula sa crevenim krovom. 
Zatim izađe na peronu. Ipak , karaula je bila tamo, prigušeno je i ona gorela, sa providnim plamenovima. To je značilo da je ranije imao samo optičku iluziju. Pogledao je selo, progrbljeno pod toplotom. Savijeni krovovi mu nisu ništa govorili. Čak ni tornjevi sa odlivenin olukama onih triju crkava iz centra. Nije bio verik, niti ubeđen ateista. 
- Daj, pomoćiću ti da nosiš bure... 
Matej nije odgovorio, čak nije ni izašao. Niti je mrdnuo sa mesta. Našao gaje u istom položaju, pogrbljenog , zakržljenih udova, pogleda usmerenog u samoga sebe. Odmeri ga Ijutito, zgrabi za ruku i povuče napolju. 
Toplota je i njega udarila u potiljak i za trenutak je ostao na mestu, gledajući Ijutito ka nebu. Zaključao je vrata, poneo bocu; krenu po pruzi. Matej ga je poslušno sledio, zarivši ruke u džepovima. 
Posle desetak minuta počeo je da grdi svoju odluku. Košulja mu se bila zalepila na leđima. Grlo mu se osušilo. A skretničar je ćutao. 
Samo su im se koraci čuli, izazvajući katkad škrgut šljunka između šlipera. Po neki leptir kupusar bi se usudio da proleti po istopljenom vazduhu, ali posle samo nekoliko lepršaja padao bi ugusen po korovu. 
Učestalo je trepćao.Učinilo mu se da mu je vid zamaglio. Okrenu se Mateju. Ovaj je koračao bez ikakvih misli, sa belim pogledom uperenim negde u daljinu. Zastao je i sago se ka pruzi, sa leve strane. Šina je bila lako savijena i imala je tragove kao od ogromnih zuba. Htede da pozove kolegu, ali kao da se plašio. Pođe još desetak koraka. 
Isti tragovi, a kao da ni rastojanje između šina nije bilo ono standardno. «Toplota» - rekao je sebi. Nije smeo da pogreši. Matej je očekivao samo jednu njegovu grešku, posle čega bi pričao celom selu kakoje gos'n šef stanice poludeo. 
- Toplo. 
- Toplo, gos'n šef -, toplo. 
Naišli su na parce deformisane šine, kao iskorišćena žvaka. Šef stanice htede da je uzme u ruke i da je kontroliše, ali na kraju se predomisli. Kopkala ga je odsutnost reakcija sa Matejeve strane. Ovaj se ravnodušno probijao, kao da ne vidi ništa u okolini. «Možda je ipak video i on, ali čeka da kažem nešto, da se osramotim!» Krenuo je dalje. 
- Naravno, more Matejče, ti nisi zaboravio zašto primaš platu, je'l tako? 
- Nisam zaboravio, kako da zaboravim tako nešto, gos'n šef, ha, ha, ha! 
- Raspon, dobro pričvršćene šine, neokmjeni šliperi... 
- Naravno, gosn' šefe, to sanjam i noću. 
Skretničar se saplete o parče šine ali odmah popravi ravnotežu i nastavi ravnodušno put. Pasku je posmatrao dve metalne linije, koje su se gubile na horizontu. Nikakav kvar se nigde nije video. Matej se ponovo zape ali ovog puta tresnu koliko je bio dug. Šepa mu se otkotrlja. Pasku skoči preko šlipera, koji se, ko zna kako, nađe preko šina, odbaci burence i pomogne mu da se podigne. 
- Mislio sam da si se zapeo o gredu. 
- Grede su dobre, gos'n šef. 
- Da, da, veoma su dobre, Matej. Sada - hajdmo! 
Krenuše. Šef staniceje iznenada okrenuo glavu. Hteo je da nađe potvrdu, ali greda se više nije nalazila tamo. Okrenuo se i drugi put. Parce drveta je, sada, bilo tamo. 
- Đavolja toplota! 
- Rekli ste nešto, gos'n šefe ? 
- Toplo. 
- Da, toplo. 
Pogleda krišom Paskua. Na licu mu se ništa nije moglo pročitati. Ispod šepe su se prelivale kapi znoja. «Moram ovo da izdržim» rekao je sebi skretničar. Tačno u trenutku kada se Pasku okrenuo ka njemu. Okrenuo se, pošto mu se činilo da Matej je narastao svakim korakom. Tražio mu je pogledom noge ali je našao samo providnu, lelujavu zavesu, isto kao ona sa horizonta. Pogledao je ka tačci gde je znao da će naći horizont, ali ovaj se je toliko peibližio, da je pretila opasnost da se provali preko njih. Zatvori oči, psujući toplotu. 
Narasle su i grede. «Ne topim se, valjda i ja?» - zgrozio se. Matej je hodao ravnodušno, džinovskim koracima. Pruži ruku, ne bi li ga dotakao. 
- Gde ti je šepa? 
- Tamo - odgovori čovek, pokazujući rukom negde napred. 
Kačket je ležao licem nadole i Paskuu se učini da gleda plavu pečurku, ogromnu, slučajno izraslu izmedu šina. 
- Samo polako, da ne padneš! - viknu, zamišljujući ga kako se zapinje i pada strmoglaveći se, u zlehudu uvalu ispred njih. 
Šef stanice se namrštio. Dolina se tu stvorila niotkud. Nekoliko koraka do nje nije primetio ništa neuredno u linijaritetu i paralelizmu dveju šina. I sada, odjednom, uvala. 
- Neću pasti, valjda nisam pijan! - promumla Matej. Toplo ti je, gos'n šefe. 
Uze kačket, ubrisa ga krilom sinjela, pa ga postavi na temenu. Dolina poče da bubri i posle nekoliko koraka postade brežuljak. Matej se beše popeo na šinu sa desne strane i jašno je ne gubeći ravnotežu. Pasku naglo stade. Naišao je na gredu u manjku i na ogromnu rupu ispod pruge. Nemoćno je pogledao za skretničarem, ali činjenica da je ovaj baš sada naumio da kao dete hoda po šini, navela ga je na razmišljanje. 
Više nego sigurno da to stoje on video, video je i skretničar, samo što sve to nije bilo ništa više od jedne optičke iluzije, jedna prokleta optička iluzija. Nigde se više nije videla nikakva uvala, šine su bile na njihovom mestu, isto i šljunak. 
Popeo se ipak na šinu sa desne strane, nešto kao «ne leži vraže !» Počeo je da zviždi «hej, tramvaju». Posle nekoliko nota, iz grla mu se preleže samo neko beznačajno krečanje. Odusta i side na grede. 
«Šef je skrenuo! Dobro se nisam klatio ispred jame, bio bi me pročitao» - pomisli Matej i poče i on da zviždi. Pasku je hodao kao na iglama. Dobro raspoloženje, koje je do tada pokušavao da izigrava, nestade među mislima. Ideja da će do kraja izgubiti živce poče da ga muči. Upre pogled do linije horizonta, kao tražeći oslonac. Prva reakcija je bila da stane, ali prisustvo onog drugog do njega zadržalo gaje. Horizontje odjednom pobelio i počeo da se približava na očigled. Ogromna masa, očeparajuće beline. Sačeka 
da Matej nešto kaže, da izrazi svoje čuđenje, poštoje bilo jasno daje i on video, ali ovaj nije ništa rekao. Pasku je nekoliko puti progutao knedlu. U ustima nije imao ni traga pljuvačke i žed je počela da ga muči. Širom je otvorio oči i vrtio ih kao na yoga treningu, ali horizont je nastavio da mekano lebdi ka njemu, sa sigurnošću onoga koji zna da će zbrisati sve na putu, da niko mu se neće suprotstaviti. Pogrešno je zagazio nekoliko puta, ni na grede ni na površinu između njih, i članak je počeo da ga bolno sekira. 
Pored njih je prošlo, lebdeći polako, nekoliko svilenih paučina. Spreda su se videle i druge kako nadolaze, prava horizontalna mećava. Tri-četiri su se saplele u plavoIjubičastu odeću, prljajući je kao golubiji izmet. Pasku pokuša da ih udalji, ali tanke i lepljive niti tvrdoglavo su opstajale, utapajući se u debelu tkaninu. Pogleda napred, ka oblaku koji je debljao i pretio da ih proguta. Kao da se na horizontu nalazi milion pauka koji tkaju bez prestanka leteće paučine. 
- Kakvo leto! - primeti Pasku. 
Matej je teško disao. Tako je uvek disao kada mu je puls rastao. 
- Kakvo leto! - reče najzad i zažmuri . 
Jedna paučina mu se saplete o trepavice i jedva uspe da je odlepi. Druga mu je grubo uletela u ustima, pljunu je zgađen. Možda nije trebalo da krene na ovaj put. Ako je šef stvarno hteo da vidi karaulu, mogao je sam doći. Ali sad više nije imalo nikakvog smisla. Nije mogao da se vrati. Oči su mu bile pune onom mekanom i lepljivom paučinom. 
- Tako sam žedan, osećam da ću pobesniti - pokušao je on jednu šalu, a jedan talas toplote i neka svrab zapljusnu mu telo; naježi se. 
Rekao je to da bi Paskuu učinio po volji i zadivi se tome kako je to izveo. 
Horizont je bio iznenadujuće čist i neverovatno blizu. 
«Ovaj me ismejava, kao da me je sunce udarilo u glavi» - mislio je Pasku i koso pogledao skretničara. 
«Uhvatio sam ga. Samo da me ne ogovara po svetu da sam poludeo» - mislio je Matej i pogledao šefa stanice. Pogledi im se sretoše. 
Kapi znoja obliše Paskuu lice. Koža je počela da ga bridi. Pogledao je dlanove. Pogleda ih i onaj drugi. 
- Lep dan, reče. 
- Lep, potvrdi Matej. 
Instinktivno su požurili. 
- Kad stignemo do karaule ... 
Koračili su rame uz rame. Nije bilo ni traga karauli. Jedino, pust horizont. Popeli su se na šine. Matej je izgubio ravnotežu, ali se odmah uspravi. 
- Zaključali smo stanicu, jel tako? 
- Da, gos'n šefe. 
- Ubija me ova toplota! 
Šine su se zbližavale jedna drugoj sve više i više. Njih dvoje su sišli na krajeve greda, trudeći se da deluju smireno. Horizont je bio sve bliži. Čuo se jedino gluh, mekan zvuk. Šef stanice je stao i zapalio cigaretu. 
- Opet pušiš, gos'n Pasku ... Daj i meni jednu , pošto... 
Krenuli su. Pasku se okliznuo i pao na jednu stranu. Teško se digao, grdeći kalendar. Grede su bile sve kraće, a šine sve bliže. Stali su. Na tom mestu su dve pruge bile spojile. Korak ispred njih se uzdizao vrtoglavo horizont. Pasku je snažno zaljuljao burence i pustio ga napred. Predmetje nestao iza horizonta kao da ga nije ni bilo. 
- Toplo, gos'n šefe. 
- Toplo. 
 
Preveo Boris Pejanov
No votes yet

Traduceri

Promovează acest site

Share this

Sondaj

De unde aţi aflat de acest site?:
  • 6 imagini
  • 218 articole
  • Cine e online

    În acest moment sunt 0 utilizatori şi 0 vizitatori online.

    Visitors

    • Total Visitors: 1070701
    • Unique Visitors: 37283
    • Registered Users: 7
    • Since: Sâm, 03/05/2016 - 01:48

    Vizitatori din data de 8 mai 2014

    Flag Counter